У својој колумни, Лазански даље каже:
Да ли је за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно
бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним
циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак
подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар
заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави с
бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла с релативно малим
жртвама, електро-систем државе и саобраћајнице претрпели су тешка
оштећења и лако су могли да буду потпуно уништени да се бомбардовање
наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да
промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и
остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим
следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.
Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију
била је обична будалаштина или намерно пласирање таквих информација,
односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања.
Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин барем не у
последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против
Северног Вијетнама. Ханој и Хајфонг никада нису „тепих” бомбардовани.
Намерно и масовно убиство цивила изазвало би шок широм држава чланица
НАТО-а, шок јавности, а тога су се у главном штабу Алијансе доста
прибојавали.
С друге стране, Јељцинова Русија напустила је СР Југославију у
последњем тренутку када је изасланик Кремља Виктор Черномирдин ставио до
знања Милошевићу да Кремљ сада подржава став НАТО-а. При томе је
Черномирдин информисао Милошевића и да НАТО убрзано спрема копнену
офанзиву на нашу земљу. Тренутак када је Москва променила страну врло је
интересантан, јер тада НАТО још уопште ни није постигао сагласност о
копненој инвазији Југославије. Било је много недоумица и отпора,
Пентагон је био против, једино су Британци на томе инсистирали.
Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват.
Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички
изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда
Милошевића. Или је Черномирдин све то знао и одиграо, уз сагласност
Кремља, заједничку игру с Американцима? Или су свему томе „кумовали” и
неки југословенски генерали, у доста „пријатељским” односима с
британским службама?
У копненој инвазији СР Југославије, према плану „Браво-минус”, или
како су га у Белој кући звали „Весов план” по генералу Веслију Кларку,
врховном команданту НАТО-а, требало је да учествује око 175.000
америчких и британских војника. Пентагон није крио ентузијазам према том
плану, сви који су га у Пентагону видели били су скептични, посебно је
био критичан начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон.
Секретар за одбрану Виљем Коен био је енергично против копненог напада
на СР Југославију, али су Клинтонов тим за националну безбедност и
британски премијер Тони Блер били за то. Клинтон се у телефонском
разговору с Блером 23. маја сложио да се Солани изда наређење да
формулише детаљан план копненог удара. И Италијани и Немци дискретно су
били за ту опцију, Французи се нису отворено противили, али су сматрали
да нема времена да се она припреми пре зиме.
Лондон је саопштио Вашингтону да Британија може да пошаље највише
54.000 војника и око 100 тенкова регуларне армије и територијалне
војске. План „Браво-минус” имао је пет опција: слање више хиљада војника
хеликоптерским десантима у средиште Косова, чиме би покушали да
раздвоје југословенске снаге, затим улазак јединица НАТО-а из Македоније
у Прешевску долину, па онда на Косово
Нема коментара:
Постави коментар