Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 7

И најзад:

Јер, да би се немачки Бундесвер припремио за копнени напад на нашу земљу из правца Мађарске била су потребна четири месеца, за САД и Велику Британију тај период припрема износи шест месеци. Проблеми географије, логистике и времена нису ишли у прилог „Весовом плану”, али све то као да нико није знао, или није смео, или није хтео да каже Слободану Милошевићу. Да ли бисмо ми, ипак, у Србији све то и издржали?

Не знам, али у овој земљи је било доста оних који су годинама били добро плаћени да све то и знају...

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 6.

...
Удар из правца Мађарске дуж река Дунава и Тисе била је радикална верзија плана „Браво-минус”, али је НАТО знао да је подручје између Дунава и Тисе било минирано и поседнуто нашим јаким мешовитим противоклопним снагама. Управо на том правцу је и бивша ЈНА увежбавала одбрану од напада снага Варшавског уговора из правца Балатона. Модел успешне одбране од технички надмоћнијег противника. Београд је у Војводини за одбрану поставио пет дивизија, док би за одсудну одбрану могао да привуче још две дивизије, као и још једну из стратешке резерве Врховне команде. НАТО је на том делу фронта планирао да развије у првом ешелону четири дивизије, док би две дивизије оставио у Македонији и Албанији за случај југословенског контраудара. Иначе, Војска Југославије је управо због кружне одбране државе главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, северно од Космета, источно од Црне Горе, око Крагујевца и Краљева...

За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими. Зимско време знатно би отежало и употребу авијације НАТО-а. За инвазију Југославије радикалног карактера по плану „Браво-минус” било је потребно најмање 12 тешких НАТО дивизија с пуном логистиком. А већ се скоро закорачило у лето.

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 5.

...Четврта опција био је напад из Албаније, због тога је америчка инжењерија почела да гради и поправља путеве према Косову. Заправо, један правац копненог наступања НАТО-а требало је да буде од Скадра ка Призрену, уз реку Дрим, долину Барде до граничног прелаза Врбница. На том путу била су два моста, оба је наша војска спремила за рушење. Југоисточно је долина Пагаруша. Други правац требало је да води од Кукса у Албанији преко Лика и Фијерзе брдовитим и планинским тереном уз границу све до места Зуб. Та два пута била су једини правци за копнену инвазију НАТО-а из правца Албаније према Косову. Али, за било који копнени удар противник је морао да претходно контролише управо долину Пагарушу, јер оба пута иду њеним ободом, она је паралелна с границом, неких 14 км унутар југословенске територије. У долини Пагаруше биле су укопане и добро маскиране наша 549. моторизована бригада и 52. артиљеријско-ракетни пук ПВО. И пре него би копнене снаге НАТО-а стигле до те долине два моста била би срушена.

Пети сценарио је предвиђао да се инвазиона војска прво прикупи у Мађарској и да се онда са севера покуша улазак у Србију уз истовремене нападе и с југа. И све то уз истовремено бомбардовање Србије из ваздуха. Ради спречавања хуманитарне катастрофе на Косову? Коначни циљ је био да у року од 90 дана НАТО војници дођу на терен и поразе Србе и Југославију до краја октобра.

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 4.

Даље:

Сви који су га у Пентагону видели били су скептични, посебно је био критичан начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Секретар за одбрану Виљем Коен био је енергично против копненог напада на СР Југославију, али су Клинтонов тим за националну безбедност и британски премијер Тони Блер били за то. Клинтон се у телефонском разговору с Блером 23. маја сложио да се Солани изда наређење да формулише детаљан план копненог удара. И Италијани и Немци дискретно су били за ту опцију, Французи се нису отворено противили, али су сматрали да нема времена да се она припреми пре зиме.

Лондон је саопштио Вашингтону да Британија може да пошаље највише 54.000 војника и око 100 тенкова регуларне армије и територијалне војске. План „Браво-минус” имао је пет опција: слање више хиљада војника хеликоптерским десантима у средиште Косова, чиме би покушали да раздвоје југословенске снаге, затим улазак јединица НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на Косово. Копнени удар из Македоније био би велики политички проблем за Скопље, Македонија је јавно саопштила да неће дозволити употребу своје копнене територије. Трећа опција била је пролаз код Качаника кроз клисуру, односно да се оклопним трупама крене кроз планински пролаз такође из правца Македоније, што је била за нападача врло тешка варијанта јер је све било минирано.

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 3.

Лазански даље каже:

При томе је Черномирдин информисао Милошевића и да НАТО убрзано спрема копнену офанзиву на нашу земљу. Тренутак када је Москва променила страну врло је интересантан, јер тада НАТО још уопште ни није постигао сагласност о копненој инвазији Југославије. Било је много недоумица и отпора, Пентагон је био против, једино су Британци на томе инсистирали.

Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. Или је Черномирдин све то знао и одиграо, уз сагласност Кремља, заједничку игру с Американцима? Или су свему томе „кумовали” и неки југословенски генерали, у доста „пријатељским” односима с британским службама?

У копненој инвазији СР Југославије, према плану „Браво-минус”, или како су га у Белој кући звали „Весов план” по генералу Веслију Кларку, врховном команданту НАТО-а, требало је да учествује око 175.000 америчких и британских војника. Пентагон није крио ентузијазам према том плану.

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 2.

У својој колумни, Лазански даље каже:

Да ли је за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави с бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла с релативно малим жртвама, електро-систем државе и саобраћајнице претрпели су тешка оштећења и лако су могли да буду потпуно уништени да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.

Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама. Ханој и Хајфонг никада нису „тепих” бомбардовани. Намерно и масовно убиство цивила изазвало би шок широм држава чланица НАТО-а, шок јавности, а тога су се у главном штабу Алијансе доста прибојавали.

С друге стране, Јељцинова Русија напустила је СР Југославију у последњем тренутку када је изасланик Кремља Виктор Черномирдин ставио до знања Милошевићу да Кремљ сада подржава став НАТО-а. При томе је Черномирдин информисао Милошевића и да НАТО убрзано спрема копнену офанзиву на нашу земљу. Тренутак када је Москва променила страну врло је интересантан, јер тада НАТО још уопште ни није постигао сагласност о копненој инвазији Југославије. Било је много недоумица и отпора, Пентагон је био против, једино су Британци на томе инсистирали.

Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. Или је Черномирдин све то знао и одиграо, уз сагласност Кремља, заједничку игру с Американцима? Или су свему томе „кумовали” и неки југословенски генерали, у доста „пријатељским” односима с британским службама?

У копненој инвазији СР Југославије, према плану „Браво-минус”, или како су га у Белој кући звали „Весов план” по генералу Веслију Кларку, врховном команданту НАТО-а, требало је да учествује око 175.000 америчких и британских војника. Пентагон није крио ентузијазам према том плану, сви који су га у Пентагону видели били су скептични, посебно је био критичан начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Секретар за одбрану Виљем Коен био је енергично против копненог напада на СР Југославију, али су Клинтонов тим за националну безбедност и британски премијер Тони Блер били за то. Клинтон се у телефонском разговору с Блером 23. маја сложио да се Солани изда наређење да формулише детаљан план копненог удара. И Италијани и Немци дискретно су били за ту опцију, Французи се нису отворено противили, али су сматрали да нема времена да се она припреми пре зиме.

Лондон је саопштио Вашингтону да Британија може да пошаље највише 54.000 војника и око 100 тенкова регуларне армије и територијалне војске. План „Браво-минус” имао је пет опција: слање више хиљада војника хеликоптерским десантима у средиште Косова, чиме би покушали да раздвоје југословенске снаге, затим улазак јединица НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на Косово

Мирослав Лазански: зашто је Милошевић попустио 1.

Од 24. марта 1999. године НАТО је пуних 78 дана водио рат против СР Југославије, већ ионако опхрване ранијим сукобима и дуготрајним економским санкцијама. Укупан број становника 19 земаља НАТО-а премашивао је у том тренутку бројку од 11 милиона грађана СР Југославије за 65 пута, годишњи војни буџет НАТО-а био је тада 25 пута већи од целокупне југословенске економије, а оружане снаге НАТО-а биле су од југословенских веће 35 пута. Па, ипак, Милошевићев коначни уступак изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре.